Градска општина Лазаревац

Градска општина Лазаревац

Историјат

Историјат Уочи Берлинског конгреса, када је Србија стекла независност, Лазаревца још није било, а данашње оближње село Шопић имало је статус варошице. Још од 1846. ту је било седиште колубарског среза, а према попису из те године, Шопић је имао 95 кућа и 578 становника. Крај се, иначе, брзо развијао због близине Београда и све веће трговине са не много далеком Аустријом.

Сунчани брег Збеговац, изнад Шопића, својим положајем привлачио је и староседеоце и досељенике. Ове друге Шопићани су звали јабанцима, јабанџијама или јабанлијама. На њему је 1858. године саграђена прва кућа па се њен власник Негован Недељковић из Шопића може сматрати утемељивачем будућег града. Две године касније, кућу подиже и Раја Рајић, такође из Шопића. На Збеговцу затим, једна за другом, ничу нове грађевине са занатлијским и трговачким радњама, кафанама, задругама. Како овај процес одмиче, јача и жеља за „осамостаљењем“. Новоафирмисани а све бројнији трговци и занатлије са Збеговца због тога постају трн у оку варошанима из Шопића. Но, повратка нема. Безимена насеобина на Збеговцу постаје весник и носилац друштвеног прогреса; 1882. добија здравствену задругу, пошту и телеграф. Иако још без имена, будући Лазаревац је од 1885. седиште среског суда. Стичу се, дакле, услови да се жеља преточи у званичан захтев.

И тако су се, на Лазареву суботу, 24. априла 1887, окупили „брђани Збеговца“ и Скупштини Краљевине Србије са свога збора упутили молбу да им се додели име али и статус општине. У Шопићу је тада било седиште среза па су се његови челници успротивили настојањима „оних са брда“. Другим речима, обратили су се Скупштини Краљевине да не прихвати оно што се са Збеговца тражи.

Две године касније, Народна скупштина збеговачки захтев прослеђује Министарском савету. Повољна је околност што се те, 1889. године, обележава пола миленијума од Косовске битке. И тако, у част кнеза Лазара Хребељановића, насеље на Збеговцу добије његово име и постане – Лазаревац, а све то забележио је 28. јуна 1889. у „Српским новинама“ њихов уредник, познати новинар Пера Тодоровић.

Исте године, у новоименованом Лазаревцу, почела је да ради прва школа. Шест година касније, 1895, Лазаревчани успевају да се седиште среза колубарског из Шопића пресели у њихово насеље. Но, комшије се још „не предају“. Остало им је још да „сепаратистима са Збеговца“ онемогуће да се моле Богу у цркви у Шопићу. И док тај спор није превазиђен, Лазаревчани су за религиозне потребе и дужности користили цркву у Петки.
Као среско место – управно и привредно средиште читавог краја и раскрсница путева ка Београду, Руднику, Атранђеловцу и Посавини, Лазаревац непрестано напредује и повећава број становника. Почетком XX века томе доприноси и новоизграђена железничка пруга Ваљево-Младеновац. Стиже и први лекар, почиње да ради апотека... Постепено се гасе околне мале општине а лазаревачка остаје као једина у околини.

После Другог светског рата, 1955. године, гаси се колубарски а настаје лазаревачки срез који траје само две године па улази у састав ваљевског. Нова историја и нови успон Лазаревца почиње 1971. године када лазаревачка општина постаје део београдског региона, то јест једна од општина главног града Србије и тадашње Југославије. Седам година пре тога, на заседању Сталне конференције југословенских градова и општина одржане 1964. године у Подгорици, тадашњем Титограду, Лазаревац је добио статус града.

Одлике овог краја, повољне климатске карактеристике, плодно земљиште, обиље воде и речних токова, богатство биљног и животињског света од прастарих времена чиниле су га погодним за живот људи који су овде и оставили трагове постојања у прохујалим миленијумима и столећима.

• Постоје археолошки налази из старијег каменог доба али су, на подручју лазаревчке општине, много богатији они из неолита који указују на присуство људи винчанске културе а она је, пре око седам хиљада година, била најраспрострањенија култура на пространствима тадашње Европе. Керамички предмети винчанског стила пронађени су на њивама Араповца и Миросаљаца, као и на Стубичком вису. На присуство праисторијских људи указују и многи гробови на локалитетима у Рудовцима, Лукавици, Барошевцу.

• Предмети из бакарног доба откривени су у Великим Црљенима и Араповцу, а зна се да су у вековима који претходе новој ери овде били настањени прастановници Балкана – Трачани па потом келтска племена Скордисци.

• Доласком Римљана при крају старе и почетком нове ере, у овај крај стиже и винова лоза. Војници Флавијеве легије, чије је седиште у Београду, а дужност да бране границе империје, по окончању војничке службе дуге 40 година, као неку врсту пензије, овде добијају земљишне поседе и граде своја насеља. По неким тумачењима, име села Араповца изведено је из римске речи која се може превести као „ислужен“, „истрошен“. Настају потом бурна времена, смењују се најезде Хуна, Гепида, Сармата, источних Гота, Авара... Сви долазе и пролазе, а у VI веку стижу Словени који ту трајно и остају, првих столећа под управом Византије - источног дела у међувремену подељеног Римског царства.

• Следи период када је и колубарски крај под Угрима - Мађарима, чији га краљ Ладислав IV 1284. године, заједно са Мачвом и Београдом, уступа свом зету Драгутину. Тада су ова подручја први пут под српском влашћу, што се, после Драгутинове смрти, одржало и за живота његовог брата краља Милутина.

• Када је турска војска са Сулејманом Величанственим 1521. заузела Београд, цела Србија па и колубарски крај постају део отоманског царства, најпре као Смедеревски санџак а потом као Београдски пашалук што, са краћим прекидима у временима када Аустријанци привремено потискују Турке, траје све до друге половине XIX века. Ратови, пустошења, налети куге, сеобе и зулуми – одреднице су ових столећа. Када незадовољство српског народа најављује устанак, дахије настоје да га спрече познатом сечом кнезова. Међу првим, погубљен је кнез Станоје Михаиловић Главаш из Зеока. После непуне деценије слободе извојеване Првим српским устанком, Колубарци су спремни да се боре и под вођством Милоша Обреновића, а припреме за устанак извршене су у Рудовцима и Вреоцима.

• У Првом светском рату, Лазаревац и околина били су поприште чувене Колубарске битке вођене од 16. новембра до 15. децембра 1914. године. Сјајном победом српске војске над знатно бројнијим противником, агресор је натеран на повлачење преко Саве, Дрине и Дунава. За мање од три недеље погинуло је око 28 хиљада аустроугарских и око 22 хиљаде српских војника. Најкрвавије борбе вођене су око висова Човке и Врачег брда. На овом другом погинуо је вођа српских социјалиста Димитрије Туцовић. После трогодишње аустроугарске окупације, Лазаревац и околина ослобођени су 31. октобра 1918. Уочи Другог светског рата, изграђена је у Лазаревцу спомен-црква Светог Димитрија са костурницом у којој су сахрањени посмртни остаци војника погинулих у овом крају за време Колубарске битке, јединствена по том што у вечном боравишту, једни крај других, почивају пали браниоци и припадници агресорове армије.

• Дан после шестоаприлског бомбардовања Београда 1941. године, бомбама су засути Лазаревац и помоћни аеродром у његовој близини. Убрзо су стигли окупатори од којих је Лазаревац ослобођен 19. септембра 1944.

• Индустријализацијом и интензивном експлоатацијом угља у деценијама после Другог светског рата Лазаревац и околина из темеља мењају лик и постају средина од битног значаја за свакодневни живот и развој читаве Србије.